Učitelj Neznalica i njegovi komiteti pozivaju vas na predstavljanje kulturnog centra Boem (Beč)
Živeti i raditi u Beču, znači živeti u gradu gde je jugoslovensko iskustvo nadživelo Jugoslaviju barem za deceniju. Znači biti deo populacije, koja je i duplo diskriminisana i isključena iz većine demokraktskih procesa. Mimo par izuzetka, put zacrtan, put integracije vodi u reprodukciju jeftine i loše školovane radničke klase.
Saveznici, kolaboratori i koautori uloge jugoslovenskog radnika u diaspori, su austrijska politička elita i SFRJ. Jedni iz straha, da će im komunistički radnici iz zemlje koja ih je pobedila u Drugom svetskom ratu, pobuniti domaću radničku klasu; a sa druge strane, strah da će radnici u dijaspori u direktnoj interakciji podlegati izazovima klasnog neprijatelja i predstavljati potencijalni sloj otvoren i spreman za kontrarevolucionarne akcije. Iz tog razloga, brzo i sa punom podrškom, formiralo se u Beču stodvadeset radničkih klubova. Jugoslavija je eksportovala svoju radničku klasu i stvorila radnika bez politike, odnosno pokrenula proces – politika, kultura i emancipacije, molim vas, van radnog mesta. Drugim rečima, radnik možeš da budeš samo u slobodno vreme, u klubu. Klub je mesto socialističkog folkora, agitacije, proslave i, naravno, klub je i kafana. Jedan kontrolisan prostor orijentisan da slavi i deli pobedu nad fašizmom, koji organizuje Jugoslaviju – van Jugoslavije. Prostor koji negira svoju lokaciju, koji jedino živi u tuđini, gde su svi koji govore isti jezik dobrodošli i čak obavezani da učestvuju. Odbacivanje dela marksističke prakse, biti radnik van fabrike, odnosno ne biti radnik se kompenzuje kroz politike idenditeta. Ukratko, jedino polje agitacije jeste permanentno vežbanje jugoslovenskih vrednosti. To pokreće situaciju, da na primer deca rođena u Beču govore jugoslovenski, jezik koji samo postoji kao oralni jezik.
U trenutku kad se Jugoslavija raspada, klubovi su zatečeni u šoku i nastavljaju sa radom. Nakon nekog vremena, kreću podele na etničke klubove, ali u većini klubovi nestaju. Verovatno poslednji klub Jugoslovena izdaje monografiju povodom 30 godina postojanja u martu 2001. godine. Naravno, taj klub već dugo nije mesto niti za radnike, niti za Jugoslovene.
U poslednjih 30 godina, broj stanovnika u Beču sa područja bivše Jugoslavije broji oficijalno nekih 250 – 300 hiljada duša. Po ekonomskoj komori grada Beča – 600 gastronomskih objekata imaju ex-jugoslovensku migrantsku pozadinu. Boem je jedno od tih mesta.
Prezentacija će predstaviti iskustva i prakse koje smo razvili u okviru Boem*a.
A to je prostor koji operiše na ivicama ovog klasnog društva. Projekat koji nudi nevidljivima učešće. U ovih proteklih 982 dana imali smo bioskop, diskusije, narodnu kuhinju, predavanja, koncerte, performanse, demonstracije, žurke, migrantske transgender svadbe, nama kritički i provokativno nastrojene skupove veterana i nama pozitivno nastrojene skupove veterana u okviru samoorganizacije. Uvek smo težili da ne izmirimo otuđenja i da svesno iz naših suparništava generišemo zajednički teren.
Učitelj neznalica i njegovi komiteti